10-15. jun 2003.
Makedonska tura
Vranje - Prohor pčinjski - Kriva Palanka - Osogovske planine - Kočani - Probištip - Kratovo - Kumanovo - Skoplje - Preševo - Vranje
Vozili: Danijel Jovanovski i Miroslav Milenković
10.07.03.
Prvi dan
Gotovo da nema tura ili izleta na bajku koji prethodno nije bio u zamisli, treba samo da naiđe pogodan trenutak i da uzbuđenja poteku. Ovoga puta bio je to zajednički plan i želja jednog juniora (1983.) i jednog seniora (1943.), koji su se u svemu složili za jednu turu preko Osogovskih planina sa osvajanjem Carevog vrha.
Sin naših prijatelja u Skoplju, Danijel, odlučio je da po završenom junskom roku proda mobilni, kupi second hand bajk i dođe u Vranje. Zatim je vozom putovao do Beograda, biciklom išao u Pančevo, vozio 90 km obilazeći zanimljiva mesta u Beogradu, i posle posete drugu u jednom studentskom domu vratio se vozom u Vranje.
 Pogled na Carev vrh |
|
Danijel je nedavno na TV Skoplje gledao emisiju o drugom vrhu Osogovskih planina, Carevom vrhu (2085 mnv). Roditelji su ga još kao malog vodili u selo njegovih dedova po ocu i uvek je želeo da ode na taj vrh, isto kao i njegov otac, ali uvek je umesto odlaska dolazio utešni odgovor: drugi put.
Sada se u naš plan idealno uklapala zamisao da to učinimo. Balon raspoloženja se sve više uvećavao, pripreme su se ubrzavale i do uveče uoči polaska sve je bilo spakovano. Ujutro smo zaplovili u predviđeno vreme kroz prijatni fluid.
Iz časa u čas smo postajali deo puta i prirode. Prvi biser na putu je velelepni manastir Sv. Prohor pčinjski koji se ukazuje putniku dok je još visoko iznad njega. Na zelenoj livadi opasan belom kamenom ogradom, okružen belim zgradama konaka i crkvom u sredini, počiva u ovom kutku prirode ovaj manastir kraj same reke Pčinje.
Na graničnom prelazu službenici su ljubazni i žele nam srećan put. Čini se da smo ih malo razonodili u njihovom monotonom dežuranju.
Asfaltni put prati dolinu reke i prolazi pored Pelinca, Čelopeka, Draganovca. Tu se put malo podiže i kod Starog Nagoričana imamo da rešimo prvo tehničko pitanje: prednji točak se ne okreće. Danijel ga je kupio na dva dana pred polazak i nema mnogo biografskog o njemu. Po zvuku sam zaključio da je ležaj propao i kako nismo imali rezervni preostalo nam je samo da ga podmažemo. U torbi se prvi ukazao majonez kao rešenje, ali Danijelu pada na pamet bolja ideja i otvara konzervu ribe EVA. Za divno čudo nije bilo više problema sa ovim vozilom do kraja turneje.
Kod uključivanja na regionalni odličan put Kumanovo - Kriva Palanka popeli smo se na stenu koja na vrhu ima terasu površine jednog stadiona, jer se odatle pružao neograničeni vidik na sve strane sveta. Lepo se video put odozgo kojim ćemo ići na istok, videla se karaula na brdu iznad Kumanova i sve planine unaokolo.
Kosti, izdužene lobanje i perje u suvoj travi i kamenju. Terasa je, kako smo se uverili, kosturnica u slast pojedene peradi i divljači.
Posle ručka u hladu šljive uživali smo u spustu dugom pet kilometara, starim putem bez vozila, u slobodnom padu od 44 km/h. Spust se završava prelazom preko reke Pčinje odakle vozimo po odličnom magistralnom putu. Predeo je suv sa retkim rastinjem, na malobrojnim njivama kombajni ubiraju žitarice. Suve udoline bez vode, blagi usponi i blagi zavijutci, povremeni vijadukti i useci koji otkrivaju tragove vulkanskih dejstava. Lepo se mogu da vide ohlađeni potoci lave i kamenja u peščanoj sredini sa naglašenim terakotom na granici dodira. Ponegde se izdiže stena neobičnog oblika i lepote visoko na grebenu a u podnožju je crkva ili manastir.
Približavajući se Rankovcu sve više se nailazi na površine pogodne za poljoprivredu, ali uz brojnija i gušća naselja ovde se uočavaju i sve moguće varijante poredaka topola koje se odvajaju od tla svojom visinom i vretenastim torzom. Jednom vidimo pet stabala u liniji na strogo odmerenom rastojanju. Drugde je to vijugavi niz koji prati potočić, zatim sasvim neočekivano, uplovljavamo u prijatnu senku gustog drvoreda koji nas u blagom luku ispraća iz naselja i predaje hladovitom vijuganju između brda. Levo se vide stubovi vijadukata buduće železničke trase Sofija - Skoplje - Tirana. Tom trasom se pružao turski put i postojeći tuneli se adaptiraju za rečenu železnicu.
Danijel svraća kod jednog od ujaka kraj samog puta. Ujak je nastavnik muzike u penziji. Obradovao se neočekivanoj poseti i sa odobravanjem slušao svog nećaka koji mu je izlagao svoja kretanja bajkom. Bila je to vikendica do koje se dolazilo tepihom od trave koji je istovremeno prekrivao celo dvorište. Sedeli smo za stolom ispod kruške i pili rakiju od njenih plodova, gledali neposredno na uređenu baštu u kojoj je sve imalo svoje mesto i nije bilo ničeg suvišnog. Za tili čas je ubran krastavac i priređena salata. Uz kafu smo se i upoznavali i razgovarali ćaskajući. Imali smo priliku da vidimo čoveka usred sreće. Pogrešio sam kada sam pitao za telefon - to je nešto izvan pomenutog središta.
Prelepa Kriva reka vesela i bistra teče kroz korito od zelene trave da se ne možemo oteti utisku da je to scena iz raja. Ona nas upućuje na to da smo se približili Krivoj Palanci. Skrećemo desno za ulazak u grad dok je levo obilazni put prema Bugarskoj. Sumrak se uhvatio, bilo je nešto manje od dvadeset časova. Doček je bez fanfara ali dirljiv. Stara čaršija je živa, trgovine su otvorene, upaljena su svetla, mladi su na trotoarima. Da se nalazimo u centru videli smo po klasičnoj kocki i autobuskoj stanici. Zastali smo i uživali na kraju vožnje za ovaj dan. Spavali smo kod Danijelovih rođaka na brdu iza metereološke stanice odakle se pružao lep pogled na grad.
11.07.03.
Drugi dan
Ustali smo lako i posle obilnog doručka i kozjeg mleka krenuli ka novom cilju: osvojiti Carev vrh. Juče smo se raspitivali odakle da započnemo uspinjanje i dobijali smo različite preporuke, ali vrlo daroviti Danijel se sam odlučio za pravac kretanja i izložio ga. Pošto je jednoglasno usvojen započeli smo uspon kod Moždivnjaka. Kako smo se uspinjali on se potvrđivao kao nezamenljiv vodič. Prepoznavao je svaki kamen i primećivao izmenjene trase puta. Pokazivao je napuštene kuće sećajući se baba koje su tu živele. Ljudi tu nisu više stanovali, ali je u pomoćnoj odaji bili smešteno mirisno seno koje je verovatno sused pokosio, i grabulja preko njega. Šljive su i dalje rađale a neobnovljene ograde ispod njih su se umorno naginjale zemlji.
Kameniti put je tako opran vodama da se sa teškoćom kretalo preko krupnog kamenja, čak nije bilo izbora ni za mala kopita magaraca. Oni su išli krajnjim ivicama u koloni dok smo se mi morali da krećemo paralelno sa našim bajkovima. Išli smo vertikalno preko livada sa dubokom travom, preko površina zaraslim u drvenasti korov koji se potpisivao na koži na nogama, ali duh nije ni za trenutak poljuljan. Obećavali smo sebi skori predah, opijali se novim vidicima, predviđali i ručak. Za svo to vreme pratili su nas intezivni mirisi majčine dušice, sunce i senke putujućih oblaka, onih individualnih koji nisu veliki i istovremeno nisu mali.
Vreme ručka se poklopilo sa lepim izvorom vode više kamionskog puta. Malo smo odremali i obnovili zalihu vode od 3 litra. Ispod nas je ostalo selo Danijelovih dedova i jedna čuka sa koje je, kao dečak, hteo da lansira raketu. Zbog toga se na njoj slikao.
Sada je kretanje postajalo jednostavnije jer smo pred sobom imali put koji je bio manje zagonetan i manje se račvao. I dalje smo išli jedva primetnim stazama kroz travu jer su nam one ukazivale na najkraći put za pešake koji se povremeno ali sigurno spajao sa kolskim putem.
Došli smo do uređenog izvora Bele vode (1560 mnv), koji je imao betonirano korito za napajanje krupne i sitne stoke. Obnovljen 1986, ovaj izvor je urađen prvi put 1943. godine. Iznad njega su ogromna bukova stabla, a ispod je bila senovita hladovina za plandovanje ovaca. Iznad izvora su livade preko kojih smo se uporno kretali do novog spoja sa utabanim putem. Tu nas je jedan mišićavi kosac uputio kuda da idemo dalje i obavestio da do vrha imamo još tri do tri i po časa hoda sa odmaranjem. Ovo vreme smo skratili voženjem nizbrdice gde je to bilo moguće, ali jednočasovna kiša je tu prednost gotovo anulirala. Ipak je posedovanje bajka pokazalo, preko prosečne brzine kretanja, dvostruku prednost nad pešačenjem. Treba li da se podsetimo da pešak ne može biti bez vode, nešto hrane i rezervne odeće...
Nailazimo na kućicu koja je lovačka ili šumarska, a u njenoj blizini cveta krompir. Ovakve zaravni su odista pogodne za krompir koji na ovoj visini ne napada krompirova zlatica. Odavde je put obeležen planinarskim znacima za pravac kretanja ka Carevom vrhu i to nam pomaže naročito na usputnim raskršćima. Ubrzo nas sustiže jednočasovna kiša koja nas imobilizuje.
Postaje hladno i pripremamo suve bukove grane za vatru. Pre nego što ćemo je potpaliti osmotrili smo još jednom okolinu i uverili se da se može voziti, da nema trave koja bi nam fajtala obuću i da će vetar i sunce osušiti vlagu. To je više nego obećavala kraljica ševa čije se majušno telo uz cvrkut dizalo u plavetnilo neba i potom kao kamen u slobodnom padu vraćalo u okrilje trave.
Vozili smo nizbrdice eskivirajući kamenje i busenove trave i to je bio najduži komad puta koji se mogao voziti. Put desno vodio je ispod torova gde su noćili konji, goveda i ovce. Danijel se priseća da je slušao o starcu koji tu živi i da se s njim može da trampi rakija za ovčiji sir. Više puta smo se složili da je trebalo da ponesemo dvogled, ali ne i ko bi ga transportovao. Put levo nas je neočekivano doveo do pogleda na veliki krater na čijem dnu je tekla rečica. Između naše tačke stajanja i puta ka vrhu bila je ogromna praznina koja nas je onespokojila. Sići dole pa uzaći gore, o ne! Razmotrili smo detaljnije naše mogućnosti naspram okolnosti i odlučili da idemo zidom masiva na kojem smo se nalazili ne gubeći dragocenu visinu. Ubrzo smo se spojili sa putem koji nas je doveo do poslednjeg uspona od neka dva i po kilometra. Sunce je bilo na zalasku i naše senke su imale dužinu niz padinu kakvu nikada nismo imali prilike da vidimo.
Jedno stado belih ovaca nam se približavalo spuštajući se sa najviših pašnjaka. Krupni pas ovčar išao je ispred stada i mi smo blagovremeno stali, spojili bajkove u klin i zauzeli mesto u sredinu. Pas je prošao ispod nas bacajući pogled ka nama i podižući njušku da uhvati naše mirise. Sačekali smo ovčara koji je sa još jednim psom pratio stado. Bio je to Steva (1934.), čio i nasmejan čovek preplanulog lica. Slikamo se držeći njegov karakteristični štap, žezlo gospodara stada. Navodi ime rodnog sela za koje dodaje da je to veliko selo. Susret je zanimljiv, ali stado je poodmaklo i Steva potrčkuje da ga stigne i povicima usmerava ka Komitskom gumnu, mestu gde je mandra. Kasnije smo doznali da reč mandra označava mesto gde se ovce muzu i prerađuje mleko. Sada nam je razumljiviji taj izraz i u širem značenju.
Vetar je duvao jako, znojenja više nije bilo, mogli smo da zastanemo radi predaha samo na mestima u zaklonu. Na sebi smo imali svu toplu odeću ali ako se ne bismo kretali, smrzli bismo se. Kao što je planinarima poznato, na ovim visinama nema drveća.
Ali pred nama je bio cilj: Carev vrh!
Ostavili smo bajkove na tridesetak metara ispred i potrčali ka vrhu. Velikoj zgradi karaule pripadao je i izdvojeni magacin ili barutana pedesetak metara niže
|
Na cilju |
Na zidu karaule i odbrambene kule mogli smo da pročitamo: PSD "RUEN" Kr. Palanka 2085 m.
Užurbano smo se dali na traženje zaklona od vetra i mesta za noćenje. Ruševnim prostorijama karaule i izdvojene jednobrodne zgrade barutane fijukao je vetar, povijao travu na sve strane i prema tlu. Odsustvo krova, prozori i puškarnice omogućavali su vetru da izvodi sve moguće piruete. Zaključili smo da nam nema boljeg zaklona od južnog zida barutane koji je pružao kakav takav zaklon, sve drugo je bila vetrometina. Privukli smo bajkove uza zid i raspakovali upola smrznutim prstima naše mini spavaće sobe. U vreće smo ušli ne skidajući obuću. A kako i ne bi kada je čista. Nešto smo i prezalogajili, ležeći poput Rimljana. Hteli smo da verujemo da smo uneli uranijum koji će nas sagorevanjem ugrejati. Dodali smo malo rakije da proces otpočne. Tela su se tresla i poigravala. Da nije bilo najlona kojim smo se prekrili sve bi bilo anulirano. A i njega je trebalo pritisnuti kamenjem da ne odleti.
Planinarsko sportsko društvo "Ruen" u Krivoj Palanci nosi ime najvećeg vrha Osogovskih planina, a Carev vrh je drugi po visini. Ostali su Bandera, Golema kitka i drugi. Ruen se video u daljini i on je na granici Makedonije i Bugarske.
 |
Pun mesec nas je obasjavao a u daljini se nazirao greben Pljačkovice u čijem podnožju su treptala svetla Kočana, Orizara, Vinice i drugih naselja. Fantastično ispunjenje želje da na Carevom vrhu i prenoćimo.
San nije dolazio, ali kada je došao poklonio nam je obojici po jedan sadržaj. Ujutro smo se smejali jer su oba sna imali istu simboliku a osim toga to je bio jedini dokaz da smo ipak nešto odspavali.
12.07.03.
Treći dan
Sunce je označilo kraj smrzavanju a na termometru visinomera očitali smo tri stepena vrućine. Sada smo natenane razgledali građevinu karaule koja je dijagonalno na uglovima imala odbrambene kule. Ova vrsta građevina može se videti i na drugim strateškim visovima a ova ovde je građena 1934. godine. Vrh je prilično zaobljen i dominira okolinom. Na zidovima su se potpisivali posetioci u nedostatku knjige utisaka i videli smo možda najstariji potpis iz 1943. godine, i sigurno najnoviji nekih koji su bili dan pre nas. Mi smo se priklonili tradicionalnom rešenju da ostavimo pisani trag u praznoj plastičnoj boci, jer je Danijel upravo pronašao takav zapis. Čitamo da su 9. juna prošle godine tu bili: Snežana Kostova, Kata Borisavska, Jordančo Kostov i Radčo. Hteli smo da budemo precizniji i naveli da smo tu spavali na tri stepena Celzijusova, da smo se smrzli, ali da smo tu i noćili. Dodali smo naše e-mail adrese. Iznad glava su nam promicali jedva primetni pramenovi oblaka. Smatrali smo da je vreme da se uputimo ka Kočanima pravcem koji smo razmatranjem procenili za najbolji. Primećivali smo na drugim padinama stada ovaca koja su polazila na ispašu. Među njima je verovatno i Steva. Zbog velikih daljina nismo mogli ništa da znamo pouzdano. Kao što se zna spust može biti i teži od uspona. Silazili smo najkraćim linijama bez staza, kamenje se iza nas ponovo usađivalo u ravnotežni položaj nastavljajući da se sunča. Orijentir nam je bila kuća sa crvenim krovom - mandra - od koje je put vodio ka Kočanima. Nismo našli nikog od ljudi, vrata su u prizemlju bila zakatančena dok je na spratu iz čunka izlazio plavi dim. Odaje su bile prazne i u jednoj se moglo videti sedam ležajeva. 
Karaula sa kulom iz 1934. godine
Put je bio toliko utaban kamionima i traktorima da je dubina prašine dosezala i deset centimetara. Danijel, koji je stalno bio ispred, podizao je toliki oblak uzavrele prašine da sam se prisetio sličnih scena sa relija Pariz-Dakar. Svako skretanje prednjeg točka u stranu značilo je bacanje prašine u vazduh, a njegova zadnja guma je kao vodenički točak podizala silikatni prah do sedišta.
Vreme ručka je bilo i vreme odmora u idealnoj senci mladog hrasta. Prelepi vidici unaokolo, na vrhovima su odmarališta. Zaseoci u najlepšem prirodnom ambijentu. Na 13 km ispred Kočana je prva kafana gde obnavljamo zalihu vode i pričamo sa zatečenim meštanima koji ispijaju pivo. Jedan od njih podržava naš poduhvat i podvlači da i on sam to voli. Domaćica nas nudi kafom a mi se ljubazno zahvaljujemo. Deset kilometara do Kočana je odličan asfalt koji nam pruža zadovoljstvo da klizimo serpentinama, ali moramo povremeno i da hladimo obruče zbog kočenja. Te pauze su ispunjene panoramskim pregledom zelenih pirinčanih polja u dolini, naslućuju se kanali za navodnjavanje i putevi pored njih kojim su povezana brojna naselja. Sišli smo u grad, svetao i čist sa lepom rekom koja vijuga između drvoreda, ispod mostova, pored šetališta i činilo se da smo negde u Grčkoj. Mesto je tako prijatno da se tu zadržavamo dva sata. Kupujemo veliku lubenicu koju ćemo kasnije pojesti gledajući na svetloplavi olimpijski bazen.
Put ka Kočanima
Pljačkovica, pirinčana polja i Kočcani
Uključujemo se na put prema Velesu, saobraćaj je srednje intezivan a vozači su pažljivi. Osim četiri kilometra kocke kod prelaza preko Zletovske reke, sav put je asfaltni i dobar. Ima praznih mesta površine tanjira koja mogu biti opasna za prednji točak.
U ovoj plodnoj i navodnjavanoj ravnici mogu se videti velike zelene površine pod pirinčem. Prolazimo kroz Obleševo i dolazimo do Krupišta gde skrećemo desno ka Probištipu i Kratovu.
Popodne je i blagi frontalni vetar doprinosi da do večeri ne stignemo u Kratovo, već samo do iza Probištipa. Naše zadovoljstvo time nije bilo umanjeno. Naprotiv, klizili smo napred gledajući levo i desno, ravnoteža je bila idealna: desno dolina i kanali za navodnjavanje u kojima je bučno tekla voda, levo brda koja klize i smenjuju u svojoj lepoti. Prolazili smo kroz naselja Pišinci, Gujnovci, Lezovo levo od puta, Bučište, desno Tripatanci. Danijel se hvata za prikolicu sa slamom i stiče prednost. Usput se častimo zrelim šljivama žutim, crvenim. Do sada nigde kao na ovom putovanju nisam video toliku brigu da se pored puteva sade voćke. Kajsije, šeftelije, šljive, kruške, jabuke, dudovi, divlje jabuke ili kruške - uvek neka voćka. Ipak je to tradicija preneta vaspitavanjem.
Vreme je žetve, kombajni su u pokretu. Dvojica sredovečnih biciklista iz jednog sela nam se pridružuju i u vožnji razgovaramo. Ukazuju nam na uspon do Crnog vrha i spusta u samo Kratovo. U Probištipu je veče, snabdevamo se hlebom, i gledamo se sa ljudima koji sede pred kapijama ili radnjama. Temperatura vazduha je baš prijatna, susrećemo jedno stado koje se vraća sa paše i mi ubrzo nalazimo pogodnu pokošenu livadu iznad puta za noćenje. Mesto je bilo u zavetrini, ustvari vetra nije ni bilo, ali prethodna noć je, vidi se, ostavila utisak. I sada je bilo raskošne mesečine, večerali smo i sa rukama ispod glave posmatrali čisto nebo. Prepričavali smo doživljaje, dodirivali teme iz nauke, iznosili stavove o ljubavi i, ni sami nismo primetili kada smo zaspali.
13.07.03.
Četvrti dan
Uspon do vidikovca Crni vrh je bio lako savladiv i zbog toga što nam je prijao svež jutarnji vazduh. Svaki uspon podrazumeva vijuganje puta tako da su nam se pejzaži smenjivali jedan za drugim. Iza krivine kao da je pisalo "Next"! Bila su to lepa brda sa hrastovom šumom i blago zatalasanim udolinama. Tek po neko vozilo i jedan autobus. Zastali smo na vidikovcu odakle smo videli veliki predeo levo od puta koji se ne može opisivati, samo preporučujemo da se tu zaustavite. Levo put vodi za rudnik Sileks i na ovom mestu je 920 mnv. Sledio je spust u Kratovo (680 mnv) po odličnom asfaltu. Prošli smo naselja Grizivci i Šlegovo gde ima izvorske vode sa desne strane puta.
 Kratovo, turski most | Kratovo je zaista u kanjonu, granitne oble stene čine ga pitoresknim. To je staro rudarsko naselje sa nekoliko starih mostova, kula za odbranu, podignutih u tursko vreme. Arhitektura neodoljivo podseća na atmosferu u Mostaru. Trg je popločan belim mermerom i okolo su hotel, zgrada opštine , trgovine, fontana. Nedeljno je jutro, većina još spava. Danijelov kumašin ovde živi i kod milicionera se raspituje za njega. U malom mestu svi se poznaju i malo čekamo i kumašin Dule dolazi. |
Na samom ulazu, u poslednjoj krivini pred gradom pukoše dve žice na prednjom točku! Zar da sada prekidam turneju i vraćam se busom? Ko u Kratovu i još u nedelju može da reši moj problem? Milicioneri spominju neko Ciganče na periferiji, ali istovremeno i sležu ramenima. Točak je decentriran i leprša levo - desno. Svemoćni Dule sve rešava na najelegantniji način, kao u filmu. Ostavljamo bajk kod njegovog komšije i kad smo se vratili sve je bilo OK!
Potpuno zasluženo neka se ovde čita ime spasioca turneje: Martin, Planinska 45, Kratovo. Gošćenje kuma trajalo je pet časova, očekivali su ga još juče, ali mi se nismo žurili da priznamo da smo prethodne noći spavali u hotelu - Komarac. Ni sami nismo obratili pažnju na taj detalj, ali račune na rukama gledali smo narednih sedam dana.
Dule je sa razumevanjem slušao zanos koji pruža biciklistički podvig i nadovezao se da je i sam imao ideju da kupi konja i na njemu ode na Šar planinu. On je strastveni ljubitelj prirode i kao lovac poznaje okolinu mesta kao svoj džep. Fotografišu se kum i kumašini, opraštanje traje uz ispraćaj niz ulicu.
Izlazimo iz Kratova i upućujemo se ka Stracinu gde ćemo se uključiti na put za Kumanovo i Skoplje. U mestu Železnica ispod puta je uređeni izvor mineralne vode. Na ploči piše: Goceva češma/ Jas go razbiram svetot kako pole za kulturno natprevaruvanje megu narodite./ Goce Delčev.
Put prolazi kroz industrijsku zonu i nastavlja dalje, prelazi Krivu reku i zaustavljamo se pred jednom napuštenom kućom od brušenog kamena iz 1926. godine. To je prevoj Prevalac gde zastaju i autobusi. Tu smo odmorili jer je na suncu termometar pokazivao 41 stepen. Jeli smo zrele šljive, razgledali napuštenu kuću i demonstrirali svoju ležernost. Danijel je pre polaska zagledao prednju gumu i primetio zabodeni trn od kupine. Kad ga je izvadio vazduh iz gume se izmešao sa okolinom... Brzo je montirana rezervna guma, ali smo za automobilsku pumpu stopirali vozače. Sve je rešeno za nepun sat i putovanje je produženo. Ovaj manevar nas je više zabavljao nego pogodio. Zaustavljanje automobilista nije bilo ništa drugo nego internacionalizovanje našeg slučaja. U isto vreme znali smo da moderni automobili nemaju potrebe za glomaznim pumpama i pomoć smo očekivali od vlasnika Lada i sl. Uključivši se na put Palanka - Kumanovo vozili smo već pređenom trasom sa dodatnim uživanjem u trošenju kapitala koji se sastojao u spustevima sve do prelaza preko reke Pčinje. U odnosu na slobodne prostore, prolazak kroz grad kao što je Kumanovo, a naročito Skoplje, ličio je na pažljivo manevrisanje između ramova u košnici. Danijelovi roditelji su nam izašli u susret i zaista ne znamo kako su znali da stižemo. Naredna tri časa, do ponoći, razgovoru nije bilo kraja.
Stopiranje kod kuće, Prevalec
14.07.03.
Peti dan
Razgovori sa Danijelovim roditeljima, našim prijateljima. Moj provereni kompanjon je bio na zadatku da se filmovi pretvore u fotografije.
15.07.03.
Šesti dan
Jedan i po sat kroz Skoplje da bih se našao kod rafinerije i uključio na autoput ka Kumanovu i Vranju. Danijel me ispratio i naš rastanak je ustvari saglasnost za neku narednu turu prema Ohridu.
Do Kumanova nema zaustavne trake u ovom smeru, ali nije bilo teško voziti žutom štraftom, a i vozači su bili pažljivi. Posle Kumanova intenzitet saobraćaja se više nego prepolovljuje. Do Vranja se odvija rutinska vožnja završne etape.
